Propovedi koje su nas dotakle:

Isečak iz propovedi Najveći dar u bibliji
......I dobro je da čovek ode tamo sasvim sam, skroz gore u planine, ne toliko da bi ubijao životinje, već da bude samo sam. A mećave tamo gore dolaze u jesen, i oni… Malo će padati kiša, pa sneg, pa bi sijalo sunce, prilična promena vremena za tu visinu u planinama.
A ja sam ostavio svog tovarnog konja u podnožju planine i otišao do granice šume. Hodao sam tamo uzduž, razmišljajući, posmatrao sam tragove losa i znake. I iznenada sam čuo huku, i pogledao sam; dolazio je crni oblak, i znao sam onda da dolazi oluja. Otišao sam malo dalje u šumu i otrčao do jednog oborenog drveta, tako da sam se upravo sakrio iza nekog drveta dok oluja nije prošla.
I kada je veliki vetar zaduvao, a drveće jecalo i stenjalo od njega, počeo sam da razmišljam: “Zbog čega ta drva jecaju i stenju?” Bog šalje vetar radi neke svrhe, i on samo rastrese njihovo korenje, tako da ima mesta da idu još dublje.
Isto tako Bog čini i sa probuđenjem u Njegovoj Crkvi. On nas upravo protrese, da se malo rastrese tako da možemo dublje da rastemo, da bi se bolje držali. Dakle, drmanje i pokretanje Duha nas malo rastrese.
I dok sam bio zadivljen gledajući čak i jedan mali cvet, razmišljajući o tome kako ono umire preko zime, i verovatno će tamo biti ispod minus dvadeset pet stepeni. Mala lukovica je propala; cvet je propao; malo crno seme je ispalo iz njega; ono je propalo, i pulpa je propala, ali negde u toj zemlji leži klica života, koji svi naučnici ovog sveta ne mogu pronaći.
Ali čim toplo prolećno sunce počne da sija na tu zemlju, mali cvetić izdigne svoju glavu i slavi Gospoda. Ako je Bog načinio put da cvet ponovo živi, koliko više je On načinio put za čoveka da ponovo živi.
Razmišljao sam dok sam tamo stajao o jednom starom Metodističkom propovedniku, mom prijatelju. Družili smo se oko jedne male posudice sa sladoledom u Henrivilu u Indijani, i bio je u toku jedan mali poljoprivredni program iz Lojevila u Kentakiju.
I 4-H klub je pronašao jednu mašinu, koja bi mogla da izbaci seme kukuruza, upravo isto tako savršeno kao što biste ga mogli gajiti u polju. I mogli biste uzeti punu šaku iz vreće gajenog na polju, i punu šaku onoga koji je mašina napravila, i onda ih pomešati, nikada ih ne biste mogli razlikovati. Od jednog bi mogli napraviti isti kornfleks kao i od drugog, isti kukuruzni hleb kao kod drugog, istu količinu kalcijuma, vlage, srce je na ispravnom mestu, tačno u centru, i koža je spolja.
Onda nastavljaju da govore: “Jedini način na koji biste ikada mogli da ih raspoznajete je da ih zakopate; ono koje je mašina napravila bi istrunulo, i nikada više ga ne bi bilo. Ali ono koje je Bog uzgajao na polju, ima klicu života u sebi; i ponovo će živeti.”
Pomislio sam: “Kako divna priča. Postoji dvoje ljudi koji sedi u crkvi na istoj klupi, oboje su đakoni, ili pastiri, ili šta god da su; ili dva obična vernika, oboje idu u crkvu, oboje slušaju iste poruke; ali jedan ima život a drugi ga nema.” Potrebna je Božija ruka da učini nešto za čoveka. Ako ste vi nanovorođeni, i imate Božijeg Duha u sebi, vi morate ponovo živeti. Bez obzira koliko ste dobri, koliko ste religiozni, ako taj Duh Života nije u vama, propašćete. I postoji samo jedan Večni Život, i Bog Ga ima.
I dok sam posmatrao tamo u čuđenju, stojeći tamo, puška mi je bila naslonjena uz drvo, ja sam pogledao preko. Čuo sam jednu malu borsku vevericu. Mislim da ih imate ovde u Kanadi, mali druškan, upravo sličan Irskoj sovi, sva nemirna i čupava. O, kakvu je buku samo pravila, kao da će sve isterati iz šume, cvokoće, cvokoće, cvokoće, cvokoće. Pomislio sam: “Pa, možda sam te ja uzbudio, mališa.”
I pogledao sam na drugu stranu, sunce je izlazilo iza velike pukotine na planini i sijalo je nasuprot mestu gde je zimzeleno drveće zadržalo vodu na sebi a hladan povetarac je zamrznuo. Bilo je ledeno. I pojavila se duga preko doline. Tada sam rekao: “O Bože, ovde si Ti. Ti si u dugi.”
A onda sam čuo jednog starog mužjaka losa, izgubio se u oluji, trubio je preko na strani brda. I ima nečega u tome što zapali moju dušu. A stari vuk je zavijao sa te strane brda, a ženka je odgovarala iz dna.
Majka mi je poluindijanka. I ima puno stvari koje volim tamo napolju. Pomislio sam: “Oh, kako je to divno mesto da u njemu boravi, slušajući Boga u krdu losa, čuti Boga u zavijanju vuka, gledati Boga u cvetu, Boga u vetru, Boga u drvima.” Bog je svuda. Samo gledajte oko sebe. Vi Ga prihvatite ovde unutar sebe, i moćićete Ga videti i tamo napolju.
Pogledao sam na malu prugastu vevericu, i pomislio sam: “Ti bučni mališanu, jesam li te uzbudio?” A mogao bih vam ispričati i ostatak priče. Bio sam toliko oduševljen, oh, recimo da me je to toliko inspirisalo, da sam naslonio pušku na drvo, i trčao sam okolo i okolo i okolo tog drveta brzo koliko god sam mogao, i vikao sam iz sveg grla koliko god sam mogao. Pa, da je neko naišao u šumi, mislio bi da je to neko sa psihijatrije.
No šta je to bilo? Bog je bio blizu. Slavio sam Ga sa svim što je u meni, jer je On tamo bio u dugi; tamo je bio On šaptajući u šumi; tamo me je On pozvao preko vuka, i odgovorio mi je tamo iz tog losa. Pa, vi ne biste mogli ostati mirni na jednom takvom mestu. Tako da sam ja postao bučniji od veverice. Nije me bilo briga. Slavio sam Gospoda, skroz gore na samom vrhu planine.
I dok sam tamo stajao, mališan je postajao sve bučniji i bučniji, skakao je gore-dole. A ja sam pomislio: “O, nisam želeo da te uzbudim mališa.” I primetio sam da je naćulio svoju glavicu okrenuvši je na stranu, gledajući nadole. Pomislio sam: “Možda i ne gleda na mena.”
I dok je oluja bila u toku, on je… Oluja je duvajući primorala orla da su spusti niže. I to je ono čega se on uplašio. Veliki orao je skočio na panj, i sa tim velikim barušnim očima, gledao je na mene i na malu vevericu.
Pomislio sam: “Ovo je čudno. Čuo sam Boga tamo napolju, a onda me je ovo omelo. Zašto je moje sveto proslavljanje bilo ometeno? Zašto si to, Gospode dopustio?” I počeo sam da posmatram velikog orla. “Bože, da li bi Ti mogao biti u tom orlu?”
I posmatrao sam ga, nije se plašio. Bog ne voli kukavice. Bog mu je dao dva krila. I on je imao pouzdanje u Božiji dar. On je znao da je mogao pasti u šumu, jer sam ja mogao zgrabiti pušku. Ali sam se čudio, zašto se ne plaši. Onda je nastavio da se uređuje, znate već, svoje perje. Znate kako oni to čine sa krilima, paze da sva zajedno budu spremna za let.
Ja mislim, ako bi se crkva okupila, i sva svoja duhovna krila udružila da deluju zajedno…
I nastavio je da gleda u mene. I nakon izvesnog vremena, on se uopšte mene nije plašio, ali nije mu se svidelo svo to cvokotanje. Tako da je napravio jedan veliki skok, i mahnuo je svojim krilima dva do tri puta. Bio je iza drveta.
I onda se desilo, da sam video šta je Bog pokušavao da mi pokaže. Ovaj veliki div, gospodar neba, samo je raširio svoja krila; on uopšte nije još jednom mahnuo krilima. On je znao kako da postavi krila u odnosu na vazdušne talase, i samo se podizao gore, gore, gore, dok nije postao samo jedna mala tačkica.
Rekao sam: “O, Bože, ponovo ću postati ushićen. Tako je. To nije priključiti se Metodistima, i onda ih napustiti i otići kod Baptista pa onda do Nazarena. To je znati kako postaviti veru u silu Svetog Duha i biti podignut gore. Samo biti nošen talasima onako kako dolaze, na gore iznad senke. Daj da ima zajedništvo sa Tobom, jer kada je svetlo, onda vidim Krv koja me očišćava.”
On je ostavio tamo tu malu vevericu koja je govorila: “Dani čudesa su prošli. Ne postoji tako nešto kao što je primanje Svetog Duha. Ne možeš ozdraviti ako si imao…?…” i sve te stvari kao što su te. On je samo raširio krila i odleteo od takvih stvari. Bože, daj nam krila kao što ima orao. “Dani čudesa su prošli. Nema takvih stvari kao što je Božansko isceljenje, to su sve ‘sveti valjači.’” Veverica, veverica ovde i veverica tamo, vezani za zemaljske stvari koliko to samo mogu biti.
On uopšte na to nije obraćao pažnju, i onda mu je bilo muka i umorio se od toga. Nadam se da i ova crkva isto to čini. Samo postavite svoja velika krila na Božija obećanja; neka vas Sveti Duh iznese iznad vidokruga toga, to će onda upravo postati kao cimbal koji ječi i zvono koje zvoni.....

Pray and Be Alone with God

God's Word Our Most Important Priority - by South African Evangelist Keith Daniel